Urbano zeleno

2009-11-16T17:31:00.008+01:00

Fanzin Na škrge (Kulturbunt produkcija)

fanzin o alternativnim realnostima, satiri, asocijalnim ponašanjima,
tehnikama nenasilnog otpora, prevenciji nasilja,
kreativnom rešavanju sukoba i kulturi mira.

Na tragu: NUPzina (1987-1988), Pančevačkog tvora (1994),
Nade (1996), Belog zeca (1997), Kulturbuntzabavnika (1999-2005),
Urbano zeleno bloga (2006-2008)
i Kiklop's bloga na Zokster Something (2007-2009).

VAŽNO! VAŽNO! VAŽNO!
Nastaje tokom dva meseca
Broj 1, započet novembra 2009.

Urednici, kriminalci, autori i koautori: Nandor Ljubanović i Kiklop Nandor
Vizuelno oblikuje: Kiklop
Izdaje: Kulturbunt
Pokrovitelj: Opština Pančevo

Saradnika ko zvezda na nebu :)

2008-10-09T15:16:00.005+02:00

Baj-baj :)

Blog Urbano zeleno nakupio je postova 724 i ušao u treću godinu.
Postove sam objavljivao maltene svakodnevno.
Vreme je da se radi nešto novo, još uvek ne znam šta.

Priča nije gotova, preostalo je da sredim sadržaj
i time omogućim lakše kretanje kroz arhivu bloga.

Hvala vam, u svakom slučaju.

-+-+-+-+-+-+-+-

Do tog novog

Kiklop's blog (Zokster Something)

2008-10-08T23:43:00.005+02:00

Šta sam radio sve ove godine

Uglavnom pokušavao da hodam.
To je jače od mene.
Jače, jače, jače od mene
- u genima istetovirano.
I šta još?
Slušao, slušao, slušao.
Ljubav!
Njene paranoične ispovesti.
želju da na muškim
grudima zaspi.
Muškim grudima zaspi!?
I šta još?
Obećavam, obećavam, obećavam.

Video sam puno.
Ljubav!
Dok mi šaku liže.
Od sreće cvili
kad se pojavim.
Video sam puno.
Upamtio samo jedno.
Bio sam i ostao
most bez obala.
šetam od praznine do praznine.
I?
Slušam, slušam, slušam.

Šta sam radio sve ove godine?
Hodam, hodam, hodam.

Tekst: Nandor Ljubanović

"Napred u prošlost"

4. “Carstvo pulina”, kaseta.
Izdavač: “Carlo records”
tiraž: 7 (sedam) primeraka, 1993.

4. “Carstvo Pulina” (reizdanje), kaseta.
Izdavači:
“NUP”, “Start Today Records” - Novi Sad,
“AUT” – Pančevo, 1994.

2008-10-07T22:51:00.004+02:00

Ne znam da li sam dobro čuo, zanimljivost

na nekoj od radio stanica: "Sloboda govora je poboljšana u Rusiji, po novom zakonu psi smeju da laju ujutro od 7 do 11 uveče."

2008-10-06T21:47:00.004+02:00

Mendo, srećan ti rođendan
(sa naglaskom na nerođendane)

Menda napravila ruže
od tek otpalog lišća

by Kiklop

2008-10-05T23:44:00.002+02:00

Terapija SLIKOM No 006

2008-10-04T23:36:00.004+02:00

Da je čovek

Da je čovek zvono
i da prepun bude zvuka
da je čovek oko
i da uvek suzi
da je čovek boja neka
i da nevidljivo boji
da je čovek hrabar
i da se ne boji

da je čovek svetlost
i da obasjava
da je čovek pas
i da ume da se vrati
da je čovek samo dodir
i da razum nema
da je čovek jedno slovo
a pesmu da peva

"Napred u prošlost"
“Svaki čovek treba da”, kaseta
izdavač:
“Panorama” - Beograd, “M. Yuser” - Novi Sad, 1997.
tekst: Nandor Ljubanović

2008-10-03T12:19:00.002+02:00

Juče ga nije bilo

(komentar prolaznika dok fotografišem)

by Kiklop

2008-10-02T11:15:00.003+02:00

Posle mesec dana kome, budi se Mujo

i vidi Fatu svu uplakanu kako sedi pored kreveta.

- Fato, dođi bliže da ti nešto kažem.

Fata, sva sretna: - Šta je, Mujo dragi?

- Sjećaš li se kad sam ono izgubio pos'o i svi mi se smijali, a jedina si ti bila uz mene?

- Sjećam se

- A sjećaš li se kad sam krenuo u privatni biznis i propao, ti si opet bila uz mene?

- Sjećam se.

- A sjećaš li se kad sam im'o sudar i ti 10 dana nisi išla kući iz bolnice, no si sve bila uz mene?

- Sjećam se.

- A sjećaš li se kad su me ono ranili četnici, i tada si bila uz mene?

- Sjećam se.

- I sad si opet, posle ove nesreće, bila uz mene?

- Naravno.

- I znaš Fato šta sam ja skont'o?

- Šta ljubavi?

- Fato, ti si meni baksuzna!

2008-10-01T15:03:00.002+02:00

Treća godina bloga Urbano zeleno

Septembar 2006.

DOBRO JUTRO!

Kiklop, Selbstbildnis 2006.

_+_+_+_+_+_+_+_+_+_

Septembar 2007.

DOBAR DAN!

Kiklop, Selbstbildnis 2007.

_+_+_+_+_+_+_+_+_+_

Oktobar 2008.

DOBRO VEČE!

Kiklop, Selbstbildnis 2008.

2008-09-30T18:23:00.004+02:00

Najnoviji grafit na prepolovljenom Teslinom zidu

By Kiklop

Teslin zid, zid fabrike sijalica Tesla

Prethodni delovi priče

Teslin zid, Prvomajska ulica, Pančevo

Srušen deo Teslinog zida!

2008-09-29T18:04:00.001+02:00

Kada je proradio prvi voz,

koji se kretao 30 kilometara na čas, pričalo se da zbog tolike brzine sav kiseonik može da ode u zadnje vagone, pa da se putnici u prednjem poguše.

Dr Dragan Popović, direktor Instituta za fiziku u Beogradu

2008-09-28T19:00:00.005+02:00

Sinko, srećan ti rođendan :)

Sinko & Mawena ispred džinovskog (ruskog) kukuruza

by Kiklop

2008-09-27T20:43:00.004+02:00

Smorio sam se baš-baš

Nekoliko dana osećao sam se ovako:

Zokster arhive (image)

Lečio sam se na raznorazne načine.

Primer jedne od tehnika
(škljocni)

USKORO!

Treći ciklus bloga Urbano zeleno :)

Toliko... i hvala.

2008-09-26T23:17:00.004+02:00

Bočna strana hotela Tamiš

by Kiklop

2008-09-25T23:11:00.003+02:00

Vanjino cveće

by Kiklop

2008-09-24T22:44:00.001+02:00

Koprive u kumovom dvorištu

by Kiklop

2008-09-23T23:06:00.004+02:00

Dvadesetogodišnja i dvonedeljna klupa na Kotežu 2

Dvadesetogodišnja

Dvonedeljna

by Kiklop

2008-09-22T22:48:00.003+02:00

Devojčice na drvetu

by Kiklop

2008-09-21T15:18:00.002+02:00

Kolporter "Pančevca"

By Kiklop

2008-09-20T11:14:00.003+02:00

Žena u boci
ili Njena tranzicija
by Darko Kovačević

Ulomak u izboru autora

Bio je pet godina mlađi od nje. Ponekad joj se činilo kao da je razlika petnaest godina u njenu korist, ponekad, doduše ređe, delovao joj je stariji od nje, i od njihovih roditelja – posebno od tatike.

Oto, ili MC Ležeći Policajac, bacao je rime i vozio skejt. Završio je gimnaziju, posle upisao Višu tehničku, ali je, na žalost i sve veće nezadovoljstvo svojih roditelja, i dalje studirao. Ponekad bi napravio neku web-prezentaciju, utopio neki hardver na crno, ponekad bi valjao i gandžu, ali pošteno, samo za svoj kat. Tako je, tu i tamo, zarađivao za džeparac. A u slobodno vreme visio je po igraonicama, igrao Counter Strike, pričao o tetovažama, pa igrao World of Warcraft, pa pričao kako ide na bildanje. Imao je, na levom ramenu, veliku tetovažu T-rexa. On je fazu dinosaurusa doživljavao čisto filozofski: “Nastali smo zato što su izumrli dinosaurusi, da bismo izgradili imperije na nafti, utrli put internetu kao sledećoj inteligenciji koja će vladati svetom, i na kraju izumrli. Eto, to je naša planetarna misija. Da, iza nas će ostati smeće. Bilioni, ne milijarde, već bilioni tona đubreta kao sledeći veliki izvor energije.”

Dilleri valjaju, za shta? ZA KESH!
drolje se karaju, za shta? ZA KESH!
politichari kenjaju, za shta? ZA KESH!
shta okretje sveet bratee? SHTA? PA KESH?

(ma nije kinta bitnaa) hah, ko te je to slagao,
pricha o ljubavi, ma pali mala znam ja to
shta mi moralishesh tu koji kurac sada

kad uveche trazhish kintu da bi otishla do gradaaa

hotjesh sandalice, suknjice i shnalice,
pa uzmi soma ljubavi, pa kupi sve te stvarchice
shta to kazhesh?!! ne mozhe to tako,
nemoj onda da mi solish pamet sa tom ljubavnom zhvakom

shta se okretjesh za onim tipom u mechki?
kad nije kinta bitna ti nemoj da blejish,
furaj se s onim likom koji gilja peshaka,
pa tju ti verovati da ti kinta nije vazhna

Dilleri valjaju, za shta? ZA KESH!
drolje se karaju, za shta? ZA KESH!
politichari kenjaju, za shta? ZA KESH!
shta okretje sveet bratee? SHTA? PA KESH!

Ortaci na ulici valjaju to sranje
nije da vole to vetj samo vole paree
sorry, nije to ljubav to je samo potreba
takvo vreme doshlo da bez para nema ni pogreba,
bez para si bash, niko i niishta,
dzabe ti sve ako fali ti dzidza,
gledam one budale radikale na TVeee,
srbija do tokija svima jebemo keveee,
glup je narod pa i dalje guta spike te,
shta stoji iza svega (ka ching) razume se
dollar, evro, dinar ili funta
samo da se chuje shushka nije bitna valuta...

Oto bi danju krpio takve rime, a uveče išao po kafićima, klubićima, žurkama i, gde god je mogao, uključivao svoj mikrofon pored DJ-a i čantrao stihove. On je to nazivao čantranje. Ložio se na reggae, dancehall i izvore muzičkog hip-hopa.

Oto ju je čekao ispred vrata. Retko bi ulazio. Nije mirisao ni svoje matorce pa se svojski trudio da izbegava tuđe. Luka se već nacrtao pored njega.

- Ajde, Lux, ideš s nama.
- Gde?
- Gde? U dom za ostarele ratne žrtve i zločince, prevodim odmah: kod ma-mi-ke-i-ta-ti-ke.

Luka i Oto su se družili. Imali su jednu veliku zajedničku temu – video-igre. Oto je Luki nabavljao nove igre. Ponekad bi i Luka Otou nabavio neki naslov i uvek su imali o čemu da razgovaraju. O Diablu, Doomu, predatorima, o armiji nekromansera, o džedajima, vanzemaljcima, ali i svetskim ratovima, globalnoj ekonomiji, životnoj sredini i zagađenju, srednjovekovnoj Evropi, feudalnom Japanu i samurajima. Najviše su pričali o Counterstrike-u, o teroristima, odnosno “terorima” kako su ih oni zvali, i “kanterima”. O tome kako se puca iz “kalaša”, jedinačnom paljbom ili kratkim rafalima od po 2-3 metka, i kako je “kala” najkorisnija i najubojitija puška. Posle snajpera, naravno.

Bilo je letnje popodne i išli su peške. Klonili su se sunca, i već znali svoju kombinaciju ulica i prečica, svoju zasenčenu rutu.

- Sestro, brate, sad ste widow & orphan. Siroče i udovica - primetio je Oto.
- Šta je udovica? - pitao je Luka.
- Žena kojoj umre muž - objasnio je Oto.
- Tata? - pitao je Luka.
- Da.
- Aha.

Nastavili su šetnju ispod širokih krošnji jasenova koje su natkrivljavale staro javno skladište.

- Kontate vi da ovde, kod ovih javnih skladišta, na ovom mestu, baš tu - zaustavio se Oto – uvek dismr na štrokave papke?

Zastali su i onjušili. Njušila je, krišom, i ona, i učinilo joj se da oseća neki miris koji zaista podseća na miris prljavih nogu.

- Ja osećam - rekao je Luka.

- Javno smradište - potvrdio je Oto još jednom.

- Možda ovde nikada ne duva vetar - rekla je.
- Možda tu drže neke leševe? Kontaš? Javno skladište! Alo! Možda baš leševe s Kosova - nastavio je Oto.
- Od njih će da naprave zombije - uključio se Luka.
- Da, armiju zombija kojoj će se pridružiti armija kostura iz kosturnice žrtava fašizma, i koja će osvojiti svet! - trijumfalno je zaključio Oto.
- Take over the world! - pridružio se Luka.

Dobijala je sve češće te napade morbidnosti. Nije mogla da posmatra stvari i ljude kao postojeće, one koji rastu i razvijaju se u neke plemenite svrhe. Naprotiv, u svima je videla ishod, starenje, propast ili nasilnu smrt. Kao da se više ne uspinju stepenicama života, već su se stvari okrenule, pa sigurno silaze smrti u naručje. Sada je gledala svog brata, njegovog tetoviranog dinosaurusa, i svog sina kraj njega, i nije videla ništa drugo već samo njih dvojicu kako streme, svakim korakom, svakim gestom, sve bliže...

- Sram vas bilo! Prekinite! - odbrusila im je. Oni su je pogledali začuđeno, a ona pokušala da se izvuče. - Nije trenutak da pričamo o tome.

I njih dvojica bi ućutali i ćutali bi neko vreme, dok ne bi opet nešto primetili. A ako ne bi ništa primetili, onda bi se prisetili neke igre i počinjali sličnu raspravu.

- Kad igraš Empire Earth, onda prvo napraviš dosta artiljerije - počinjao bi Oto.
- Može i katapult? - pitao bi Luka.
- Bolji ti je trebušet, ima veći domet. E, a onda počneš da mu uništavaš zidine.
- Ja uvek prvo uništim seljake - samouvereno bi Luka.
- Je li? Pa, može i tako. I šta radiš onda? - pitao bi Oto.
- Uništim seljake, pa protivnik zaostane, nema resurse. Ja za to vreme skupim puno hrane, zlata, uglja, železa i svega, dođem u robotsko doba, napravim robote i na kraju pobede roboti.
- Jako lepo. Jesi li to sam smislio ili ti je neko pomogao? - zezao ga je Oto, sve gledajući u nju, kao da je ona kriva. - A šta ćeš ti biti kad porasteš?
- Kiborg!

“Kataklizma feudalizma,
kataklizma komjunizma,
kataklizma kap'talizma,
kataklizma terorrizma,
kataklizma altrglobalizma,
kataklizma konformizma!”

- A ti krećeš u školu najesen? - nastavio bi Oto posle malo čantranja.
- Da.
- I?
- Kaže mi drug Marko koji već ide u školu, da imaju kompjutere, i da mogu i u školi da se igraju. Ali, samo stare igrice. I nema pucačina - rekao bi Luka.
- Bolje i to nego ništa. Kad sam ja išao u školu, nisu ni znali šta je kompjuter. Samo su imali onu tablu i stalno su je nešto brisali. Po tome i pamtim nastavnike, ko je na koji način brisao tablu. Neko je voleo suv sunđer, neko mokar, neko vlažan. Onda posle onog što je voleo mokar sunđer, moraš da cediš ko manijak, da se ne iznervira onaj sledeći, koji voli da je sunđer suv ko barut. No, nebitno. Najzad je škola dobila kompjuter, poklon od nekih Španaca, ili Japanaca, a direktor škole ga odmah zaključao, da se ne bi slučajno pokvario. Zamisli to.

Onda bi ga Luka odmerio pogledom u kojem su se mešali duboko čuđenje, iskreno sažaljenje i neverica.

- Mama, kada si ti išla u školu imali ste kompjutere? - pitao bi.
- Nismo, sine. Ali, kod kuće smo imali “Commodore” i ja sam stalno igrala igricu s nekim čikicom što ide po sobama, a u svakoj sobi je neka igrica. A bila je i jedna soba u kojoj nije bila igrica, nego samo WC s metlama, džogerom i ostavom.

Oto bi se tada podsmehnuo. Otova logika dolazila je iz čistog racija razvijenog iz derivacija raznih obrazaca teorije igara. Nije mogao da shvati svet oko sebe, društvo kojim je bio okružen. Jednom ga je sestrinski posavetovala da pokuša sopstveni život da shvati kao igricu. "Rezolucija je malo bolja, teksture su, priznajem, odlične", odgovorio je, "ali ništa se ne dešava u toj glupoj igri, lošoj kopiji Simsa, koju vi svaki dan igrate. Od jutra do sumraka, od mraka do svitanja, od mlakog jutra do smlačenog mraka. Kako vam samo ne dosadi to sranje?" On je čitavu životnu filozofiju izgradio na igricama.

- Dokle god ne završiš Civilizaciju, dotle si samo Pacman. Juriš kroz lavirint, bežiš od duhova i “njama, njama, njama, njama”. A mnogi uopšte ne znaju ni za Pakmena, misle da je to Pokemon - govorio bi Oto.

Njihova zasenčena ruta bližila se kraju i već su se nalazili blizu dugačke senke desetospratnice u kojoj su se, na devetom spratu, okućili Međerijevi.

ka ching - zvuk novca

Uobičajeno u prelomu teksta: widow je linija, a orphan reč koja ne stane u paragraf već visi na novoj strani.

Trebuchet - izgovara se treb-ju-šet. Vrsta statičnog dalekometnog katapulta, ali budući da u igricama postoje posebno katapultovi i posebno trebjušeti, deca ih razlikuju.

+

Nisam baš siguran na koji način se klasifikuju i definišu prozna dela kod nas, pa ću koristiti anglosaksonsku terminologiju...

2008-09-19T09:34:00.007+02:00

Bitka na Neretvi i Dečko koji obećava

moja omljena scena ;o)

kako vidite
gledao sam bitka na neretvi i decko koji obecava ;o)

laku noc
marko krojac

2008-09-18T08:12:00.004+02:00

Lutalica ispred pančevačke gimnazije

TRIPTIH

by Kiklop

2008-09-17T11:20:00.000+02:00

Što znači biti siromašan u Americi

2008-09-16T23:06:00.002+02:00

Termin kultura je postao bezgranično proširen

tokom proteklih 30 godina, obuhvatajući danas sve oblike “simboličkog delanja”. Ova hipertrofija proizilazi iz ukidanja opozicija visoka/niska, elitistička/popularna, oficijelna/marginalna ili mejnstrim/alternativna kultura, što predstavlja dihotomije koje su bile funkcionalne u ideološki kontrolisanim decenijama sve do raspada države. Nakon iznenadnog i „ničim izazvanog“ buđenja nacionalnih sentimenata desila se jedna prividna demokratizacija kulture koja je u Subotici imala zadatak da omogući mirnu koegzistenciju razlika (religioznih, etničkih, kulturnih) i prihvatanje “ne-nasilnih”, simboličkih mehanizama koje nam “polje kulture” navodno pruža. Ukratko, “kultura” je ta koja trebala da osigura toleranciju i poštovanje različitosti dok su neposredni problemi siromaštva i nezaposlenosti, razaranje svih mreža društvene sigurnosti, sumnjiva privatizacija, kao i kontrola tajkuna nad politikom, ostali sakriveni iza ovog vela folklora ili multikulturalizma. Taj prepoznatljivi i do nepodnošljivosti ponavljani kulturni diskurs dobio je funkciju pacifikacije i neutralizacije savremenih društvenih antagonizama.

Ulomak iz Pošast u gradu na rubu vremena

September 15th, 2008 by Viktorija Šimon Vuletić
Subotica org