Treći balkanski rat


Ser Džefri Hju


O Trećem balkanskom ratu, ekskluzivno za jubilarni broj “Književne reči” (1997), govori jedan od najeminentnijih britanskih istoričara, ser Džefri Hju.


Ser Hju, Treći balkanski rat izazvao je zavidno interesovanje svetske javnosti?

Sasvim pristojno interesovanje, slažem se. Treći balkanski rat se, istina, po publicitetu ne može staviti u isti rang sa Pustinjskom olujom. Uzmimo samo činjenicu da CNN nije vršio direktne prenose sa vaših bojišta. To samo po sebi nešto govori. Zatim, konkurencija je ovih meseci veoma žestoka. Pogledajte, na primer, bivši Sovjetski Savez. A vi ipak niste Sovjetski Savez. Ali mislim da sve u svemu možete biti zadovoljni.

Znači li to da se definitivno možemo smatrati istorijskim narodima?

Neke moje kolege smatraju da je problem sa Balkanom u tome što proizvodi više istorije nego što sam može da podnese. Ja se sa tim kolegama apsolutno ne slažem. Kao poznavalac Balkana odgovorno tvrdim da je nevolja sa vama u tome što proizvodite više buke nego što bilo ko može da podnese. Bolujete od viška potrebe za istorijom, to je tačno. A višak potrebe za istorijom proizilazi iz manjka istorije kao realnosti. Za vas je istorija fantazmagorija. Neka vrsta histerične halucinacije. Sa povremenim epileptičnim napadima. Ti napadi vas hvataju u pravilnim vremenskim razmacima, kao što je to prikazano na grafikonu “Epileptica balcanica”, koji ćete imati prilike da vidite u mojoj najnovijoj knjizi. Knjigu vam svesrdno preporučujem. Možete je naručiti od mog izdavača po ceni od 10 funti komad. U tvrdom povezu i sa fotografijama. A te napade lečite na, medicinski gledano, pomalo zastareo način - puštanjem krvi. Kada napad prođe, padate u letargičnu obamrlost. Ta obamrlost traje izvesno vreme, a zatim se napad ponovi. Zanimljiv medicinski fenomen.

Ser Hju, možete nam nešto reći o ishodu rata i daljim perspektivama?

Rat je završen čudnovatim ishodom. Svaka od zaraćenih strana smatra sebe pobednikom i nijedna nije zadovoljna dobijenim. I svaka od njih će, u Četvrtom balkanskom ratu, pokušati da ostvari ono što joj nije pošlo za puškom u Trećem. Ratni ciljevi svakog sledećeg rata su istovetni neostvarenim ciljevima prethodnog.

Smatrate Četvrti balkanski rat neizbežnim?

Naravno. Kao što smatram neizbežnim Peti, Šesti, Sedmi, Osmi... Sve do...

Sve do konačnog namirenja međusobnih istorijskih računa?

Glupost. Istorijski računi se ne mogu namiriti. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga što svaki narod vodi lažno knjigovodstvo svojih istorijskih potraživanja. U tom nameštenom knjigovodstvu vlastita potraživanja uvek daleko premašuju vlastita dugovanja. Pod uslovom, naravno, da se dugovanja uopšte priznaju. Nikada nećete uspeti da dođete do salda kojim se međusobna dugovanja i međusobna potraživanja balkanskih naroda u potpunosti prebijaju. Do detalja analiziranu tehniku lažnog istorijskog knjigovodstva naći ćete u mojoj najnovijoj knjizi “Treći i Četvrti balkanski rat”. Deset funti komad. U tvrdom povezu, sa fotografijama i grafikonima. Grafikoni i fotografije su u boji. Balkanskih ratova će, dakle, biti dokle bude bilo balkanskih naroda.

Znači li to...?

Naravno, osnovni preduslov za mir na Balkanu je nestanak balkanskih naroda.

Ali, ser Hju, zar se tu ništa ne da učiniti? Evropa, velike sile...?

Vidite, kad se deca potuku, obično intervenišu roditelji. Razdvoje ih, izgrde. Zatim ih ili kazne ili obećaju kakav poklon za lepo buduche ponašanje. Što decu ni u kom slučaju neće sprečiti da se potuku čim roditelji okrenu leđa. Ponekad i pred njihovim očima. Često se dogodi da dečje razmirice posvađaju roditelje. Roditelji jednostavno ne uspevaju a da jednom od deteta, makar potajno, ne drže stranu. Zašto bi Evropa, zašto bi veliki to sebi dozvolili? A onda, treba poznavati psihologiju malih naroda. Mali narodi su strašno iskompleksirani time što su mali. I po svaku cenu nastoje da se prikažu kao veliki. Na koji način? Tako što će drugom isto tako malom narodu dokazati da su veći i jači od njega. I tako što će nastojati da privuku pažnju velikih. To vam je dečja psihologija. Ukoliko se odrasli uznemiravaju zbog mene, znači da priznaju kako pripadam njihovom svetu. Ja sam zagovornik stava - najpametnije što možemo učiniti je da ne učinimo ništa. Male narode treba prepustiti njihovoj sudbini. Od nje ionako ne mogu pobeći.

Zar su balkanski narodi zaista toliko različiti da ne mogu živeti, ako ne skladno, a ono bar u miru?

To je apsolutno neizvodljivo. Ne zato što su ti narodi previše različiti, već zato što su previše slični. I što svaki od njih u onom drugom prepoznaje sebe. Vlastitu slabost, vlastitu neostvarenost, vlastite frustracije svih vrsta. Male narode često obuzima gotovo mahnita ljubav prema jednom ili nekoliko velikih naroda. Ti se veliki narodi onda proglašavaju za tradicionalne prijatelje, saveznike, zaštitnike i šta sve ne. Ali nijedan mali narod ne može poštovati drugi isto tako mali narod. Iz jednostavnog razloga što mu nikako ne uspeva da poštuje sebe. I zato što u drugom mrzi taj manjak vlastitog samopoštovanja. Razračunavanja balkanskih naroda nisu razračunavanja međusobno previše različitih. To su razračunavanja međusobno previše sličnih da bi se mogli podnositi. Što je na naučno i stilski briljantan način obrazloženo u mojoj studiji “Treći i Četvrti balkanski rat”. Bogata oprema, prodorne analize, raskošan stil. Deset funti komad.

Razgovor vodio
Dejan Simonović

Vojlovica, Pančevo

Sine, srećan ti četrnaesti rođendan!


IZJAVE

1. Moj tata je opasan, ja se plašim (bojim) moga tate, moraću da promenim tatu.

2. Tata, ti nisi kaubojac, ti si svemirac.

3. Znaš onog Sneška Belića, kog si ti nazvao Smeško Belić zato ssto si napravio da se smeje? E, neki nevaljali dečak mu je odneo glavu.

4. Mama, ja ću da pravim avion od kocki, a ti mi reci: “Bravo, majstore!”.

5. Ja sam vojnik. Vojnik je vojnik-policajac, sedi, pije kafu. Sedi pije kafu.

6. Kad budem veliki bacaću kokošku, a ti ćeš me tata gledati na televiziji kako ja igram.

7. Tata, što gledaš Dnevnik, nisi ti baba?

8. Da li volim mamu, tebe i Irenu? Što me pitaš to teško pitanje?

9. Kad sam se šutirao sa mojim drugom Savom bio sam svemirac. Kad sam prestao da se šutiram nisam više bio svemirac.

10. Nisam ja Buca, ja sam magarac.

11. Kad se naljutim poraste mi piša.

12. Juče sam se napatio. Nisam mogao da kakim i čitav dan sam se drao kao zec.

13. Kad se iskakio nakon pola sata muke i plakanja: “Daj mi bombu da bacim na govno”.

14. Irena, nemoj da diraš kocke, da mi kvariš groblje. Tu su tata i mama, to je uspomena.

15. Tata, zašto su bacili bebu u kontejner?


avgust, septembar, oktobar, novembar, decembar 1995. godine

Terapija SLIKOM No 0022

Poreklo Roma


Jednoga dana bog odluči da napravi čoveka. Uzeo je malo kreča, oblikovao je ljudsku figuru i stavio je u pećnicu da se ispeče. Onda je otišao malo u šetnju, a na figuru u pećnici je zaboravio. Kad se vratio, figura čoveka je bila crna. To je bio crnački predak. Bog se ponovo dade na posao, ali ovoga puta je mnogo pazio da ne propusti pravi trenutak, pa je pećnicu otvorio prerano i čovek je bio previše bled. To je predak belih ljudi. Bog je pokušao po treći put i imao je uspeha: čovek je bio osrednje ispečen, smeđ, i lepo rumen. To je bio ciganski predak.


ROMI, Trideset četvrto poglavlje (Legende sveta, priredio Ričard Kevendiš, Rad, Beograd 1984)

Stevan Markuš

Nevidljiva nacija


Invisible Nation (documentary, 93 min), film Darka Kovaccevicha (2006)
Documentary about creation and development of independant music sceene in Subotica through out the periods of comunism, national-socialism and pseudo transition. At the same time, this is socio-phenomenology study about individuals that are not a part and take no participation in the social system. The film is rich with archive footage of the bands that noone ever heard of, as well as individuals that could be called - marginalized

http://subnet.net1zen.com/
www.net1zen.com

predstavlja: alternativce iz Subotice

a takođe i bendove koje skoro niko nije nikada čuo: Egzekucija, Vrisak generacije, Lajko Felix, 10 na groblju, Proces, Vrisak Hirošime, Zli podstanari, Dr Fuzz, Debili u prolazu, Đuzepe Karabino, Nade iz inkubatora, Džukele, Ludolf Neum i njegov paranormalni džuboks, Dr Fuzz & Uranium Surfers, Salvador Freak, Sherbet Underground, Lea's Friend, Mile & Rajahman, Neverhood, Harmonija haosa, Pionir 10, Kontra, Ana Never, Save Tha Hood

Govore: Dr Fuzz, Mirčez, Leo, Dragan, Gusztav jr, Septic, Goran, Mečka, Vajs, Geza, Sava Duvnjak, Vlada, Stopar, Darko Kovačević, Deki, Gombass, Terza, Mira, Miške, Pirba, Irene, Coca, Staja (Rajahman)

Pripadnik nevidljive nacije No1 (redosled slučajan)

Septic

Ne, ne, nikako! Menjati okolinu!? Mislim, nemoguće. To je još veća utopija od ove što me održava.

Ako odabereš pank kao varijantu da se razlikuješ od okoline to je, tako sam bar primetio za sve ove godine, jedan od najriskantnijih i najnebezbednijih načina da se razlikuješ.

Sa sistemom i sa vlastima ne bih rekao da imam problema. Imao sam problema sa običnim građanima, sa okolinom.

Ta potreba da se osećaš različit, što je onako tipična za pank pravac, ja ću sad govoriti u ime toga, jer se nalazim u tome, nije bekstvo od realnosti, bekstvo od problema ili bekstvo od onoga što se dešava oko nas, nego želja da se ne učestvuje u tome. Ta različitost je samo potreba da se ne učestvuje u tome.

Ispada kao da nema priče da se bune, a sad imaju hiljadu... mnogo, mnogo, mnogo razloga da naprave taj kreativni bunt, međutim, vade se izgovorom kako su shvatili nešto.

Nadao sam se, eto kao, pojavio se tehno-rejv, najavljivali su neku revoluciju, kulturnu, estetsku, to sve, ali su zasrali čim su startovali.

Nenasilni cinizam, nenametljivi cinizam. Baš to mislim da je.

Ono što je bilo iskreno, što je ranije rađeno, to se održalo, to funkcioniše i sada. Pank nije mrtav ali smrdi kao da jeste.

Albanske narodne poslovice


Dijete je slavuj u kući
(Fëmija asht bilbil’i shtëpis)

Riba bez kosti i dom bez riječi ne postoji
(Peshk pa halë a shpi pa fjalë s’ka)

Pravi junak se katkad i jednim metkom časno rastaje
(Trimi i mirë nga’j herë edhe me nji fyshek ndahet me nderë)

Bolje nekome reći u oči nego gledati ga popreko
(Ma mirë me i thanë kuj nder sy, se me e kqyrë per seri)

Opeklo ga je mlijeko pa sad puše i na jogurt
(I doq qumshti, i fryen kosit)

Gdje se krade, tu bogatstva nema
(Ku asht hajnija, aty s’qindron pasunija)

Lijenčina je uvijek gladan
(Dembel asht gjithmon i unshëm)

Jedi koliko imaš, radi koliko možeš
(Ha sa ke, puno sa munt)

Tko živi u nadi, taj umire od gladi
(Kash rnom me shpresë, des unit)

Pobjegoh od vuka, naiđoh na zmiju
(Hika prej ujkut e rash ne gjarpen)

Čovjek čini novac, a ne novac čovjeka
(Njeriu ben paranë dhe jo paraja njerinë)

Prekoreva kćer da čuje snaha
(I flet bijes me e ndie nusja)

Tko na dug pije, dva se puta opija
(Kush pi veresië, dehet dy herë)

Dva lažna svjedoka vješaju čovjeka
(Dy shahit të rremë varin një njeri)

Kad su mi stogovi u plamenu bili, onda sam saznao tko su mi kum i kuma bili
(Kur m’u dogjen mullaret, njofta ndrikllat e kumaret)

Il’ radi, pa imaj, il’ nestani da te nema
(Ja puno t’keshë, za vdis t’mos jeshë)

Blaga riječ zove prijatelje, ona tješi i miri neprijatelje
(Fjala e amel thret miq; ajo zbuti pajton anmiq)

Onog dana kada je majka umrla, počela je starost
(Diten gë vdiq nana, nisi pleqërija)

Nit’ u raju ne bio sam!
(As në xhenet mos qofca vetëm!)

Bolje jedan dan soko nego sto godina strvinar
(Ma mirë me konë ni ditë e sokol sa nji qind vjet e orl)

San je brat smrti
(Gjumi eshtë vëllai i vdekjes)

Kada pojedeš prijateljevu kokoš, svoju tada spremi na sto
(Kur ta hash pulen e shoqit, lidhe tandem per kam t’arkes)

Vuk svoje meso liže, ali tuđe ždere
(Ujku e lëpin mishin e vet, por të huejin e han)

Iz zatvora se izlazi, ali se iz smrti ne vraća
(Dera e burgut cilet, dera e worrit s’cilet)

Najveća je sramota sebe smatrati pametnim
(Marrija ma e madhe asht me kujtue vedin te mencem)

Bolje smrt nego strah
(Ma mirë deka, se droja)

Tko para i prijatelja ima, ni kadije, ni suda se ne boji
(Kush ka pare, kush ka miq, as kadi, as gjuq ka frikë)


Kulturbuntzabavnik No1, 2001, Pančevo, "Pokret za mir Pančevo"

Septembar 2006, Kotež 2

Pančevo (potpis, Vlada)

Bogdan Bogdanović (80) arhitekta i pisac


Jedan od vodećih srpskih intelektualaca, koji skoro deceniju živi u emigraciji, boravio je ovih dana u Beogradu i Srbiji, gdje je u razgovoru sa našom novinarkom iznio svoje gorke utiske o stanju duha u svom rodnom gradu, pogubnim rezultatima Miloševićeve vladavine, uticajima inteligencije, crkve, fašista.

Tužno je šetati zemljom u kojoj se za predsjednika kandiduju ubice; Koštunica je ispražnjeni ludak, a Đinđić mali slatki pokvarenjak! Svi moji prijatelji govore mi da se ne bih trebao vraćati u Beograd + To što su srpski vojnici uradili u Vukovaru, Srebrenici, Sarajevu bila je mržnja radi mržnje + Poguban je uticaj Srpske pravoslavne crkve čiji je ideolog Nikolaj Velimirović bio mračni antisemita + Đinđiću sam oprostio onog vola na Palama, u trenutku kad je ovog opasnijeg vola poslao u Haag

razgovarala: Mirha Dedić



Bogdan Bogdanović, arhitekta, profesor, pisac, pripada garnituri najpoznatijih srpskih intelektualaca. Ljudi ga najviše pamte iz vremena kada je bio gradonačelnik Beograda (1982-1986). Autor je mnogih partizanskih spomenika - Mostar, Travnik, Bihać, Jasenovac, Vukovar, Sremska Mitrovica... Prije dvadeset godina dao je ostavku na članstvo u SANU-u, a šest godina kasnije postao jedan od osnivača i članova Međunarodne akademije arhitekture. Početkom devedesetih zbog antimiloševićevskog angažmana (čuveno pismo Slobodanu Miloševiću i CK SK Srbije) istjeran je iz svog ateljea i aternativne škole u Malom Popoviću, a 1993. godine pod političkim i fizičkim pretnjama napušta Beograd i odlazi da živi u Beč. Danas je član Bavarske akademije lijepih umjetnosti, a među priznanjima bilježi i Hoerderevu nagradu. Nakon osam godina po drugi put se nakratko obreo u Beogradu, gdje je za naš list dao, kako sam kaže, "u svom životu posljednji intervju ove vrste".


Profesore Bogdanoviću, prošle su već dvije godine od odlaska Miloševićevog režima a Vi se i dalje ne vraćate u Beograd iz kog ste izgnani. Šta vas sprečava da se definitivno vratite kući i prestanete biti apatrid?

Lane sam prvi put, nakon osam godina, boravio u Beogradu, ovo mi je drugi put. Iz njega sam bežao jer smo stvarno bili brutalno progonjeni. Na stepenicama su nam ispisivali smrtne presude, neki od tih znakova još se nalazi po zidovima zgrade, uznemiravali su nas telefonom, provaljivali u stan... E sada se treba vratiti u jednu klimu koja je vrlo teško prihvatljiva. Ovde su moje knjige i dobri prijatelji. Kada ovde dodjem svež iz Beča, vidim da su oni, iako hrabri i istrajni do kraja, ipak jako umorni i izmoždeni. To su divni ljudi kao što je Latinka Perović, Sonja Biserko i ljudi iz Beogradskog kruga. Kažem im, trebao bih da se vratim, a njihov odgovor na to je - "Nikako"! Bitno je to moje fantomsko osećanje da je ovo jedna replika Beograda i, strašno je reći, replika ljudi, jer su svi već sami sebe preslikali u neko drugo stanje. Mislim na populus, na Beograd koji ja poznajem. Vidi se po tome da je nešto tragično preživljeno. Ja sam svestan da sva ova ubistva i pokolje nije moglo da čini devedeset ljudi. Činile su to stotine, na hiljade možda. Ja sretnem mladog, simpatičnog momka a da ne znam da je možda bio snajperista u ovom ili onom ratu. Nelagodnost izaziva osećanje da su pomešane žrtve i oni koji su spremni da ih ponovo prave.


SRPSKA EMIGRACIJA SASTAVLJENA JE OD BARABA


Postoji mišljenje da je srpska dijaspora mnogo radikalnija i više nacionalistička nego što su današnji građani Srbije. Kakav je, zapravo, politički profil srpske dijaspore i koliko su ljudi poput Vas, Bore Ćosića, Vidosava Stevanovića, Dušana Makavejeva, pravi reprezenti raspoloženja i političkih stajališta srpske intelektualne emigracije.

Srpsku emigraciju predstavljaju barabe. Niti su oni stvarni intelektualci, niti su pametni Srbi. Oni čine vrlo lošu uslugu srpskom narodu jer tamo u Americi i na Zapadu, ljudi vide da to nije nikakva intelektualna oligarhija već su to verski li politički fanatici. I oni su užasno anahroni, njih ni ovdašnji nacionalisti više ne razumeju. Srpska emigracija nije dala blistave intelektualce, nije dala jednog Joneskua kao što su dali Rumuni, nije dala, recimo, Gombroviča kao što su dali Poljaci. Nema velike pameti u srpskoj emigraciji.

Vi ste autor mnogih spomenika u BiH, Hrvatskoj i Srbiji, da li su ih četnicke grupe i organizacije skrnavile u posljednjih deset godina i u kakvom se oni stanju danas nalaze?

U poslednja tri dana s grupom profesora Arhitektonskog fakulteta iz Beča obilazim po Srbiji spomenike čiji sam autor. Mogu reći da su u dosta dobrom stanju. Čačanski mauzolej koji je bio jedan od najvećih mojih spomenika fizički nije oštećen, ali je išaran. Pažljivo sam iščitavao sve poruke, u njima nema političke mržnje, uglavnom piše "Ceca voli Đoku" i slično. Međutim, izgubio je svoj svečani karakter. Na Popinji i Kruševcu su jako dobro očuvani. Išao sam u Jasenovac i jako me obradovalo kada sam video da je spomenik u dosta dobrom stanju. U Bihaću takođe, nažalost, za Travnik ne znam. Čuo sam da je jedan deo pao. Smatram da je u Travniku moj najezoteričniji spomenik. U to vreme imao sam autoriteta više nego što mi je bilo potrebno pa sam se upuštao u neke metafizičke spekulacije. To je spomenik koji beleži borbu dobra i zla, u Travniku su to dvoglave zmije, koji simbolišu smenjivanje ciklusa vremena. Ja sam spomenike i pravio tako da podsećaju da smo živi. Jedan od mojih najlepših doživljaja u životu je bio kada mi je u Beču prišla jedna mlada žena i počela nešto tiho da govori. Pitao sam je o čemu je reč, a ona je kazala - "znate, ja sam Mostarka i mene su roditelji napravili na vašem spomeniku." U Mostaru sam bio dva puta i video da je spomenik dosta išaran, nalazi se na desnoj obali i na njemu su se mnogi iživljavali. Njega je dograbilo fino mediteransko rastinje tako da sada podseća na neku Borhesovu priču - "grad u džungli". Zbog toga sam ja insistirao da se ta vegetacija oko njega ne seče. Međutim ja sam bio potpuno ravnodušan kada su skrnavljeni moji spomenici u Mostaru i Vukovaru. Nezamislivo mi je bilo da žalim za gomilom kamenja a nema čitavih gradova niti ljudi u njima. U Vukovaru su spomenik oštetili braća četnici. Oni tada nisu ni znali da ruše spomenik podignut srpskim žrtvama, verovatno nisu ni imali pojma šta je to. Bilo je samo rokaj i ruši.


AVNOJSKE GRANICE BILE SU DOBRO NAPRAVLJENE


U posljednje vrijeme po Srbiji i Republici Srpskoj podižu se spomenici Draži Mihailoviću, nedavno je jedan podignut u Brčkom. Koji je to arhitektonski pravac i da li on uopšte ima neku umjetničku vrijednost?

Taj u Brčkom nisam video. Ali sam u Srbiji video dva i dovoljno mi je da znam o čemu se radi. To su kao figure uglavnom ružni amaterski spomenici. Međutim, spomenik Draži Mihailoviću je moralni, ali i intelektualni prekršaj, za naciju koja podiže spomenik jednom saradniku okupatora. Dubrovnik, Vukovar, Sarajevo i Srebrenica, gradovi su koji su najtragičnije stradali u rušilačkim akcijama srpske vojske. U njima nije bilo dovoljno protjerati ljude već je uništeno njihovo kulturno bogatstvo, kao što je recimo Vijećnica ili Zemaljski muzej u Sarajevu.

Zbog čega je, po Vašem mišljenju, ubijana i kultura jednog naroda?

Tu su dva elementa, imate razjarenu nacionalisticcku komponentu, a isto tako postoji spontanitet primitivca koji ruši što god ne razume. Sidje čovjek sa planine i ugleda neke čudne znake i simbole, koje ne razume i on to ruši. Mi smo u Beogradu na TV gledali kako na prilazima Sarajeva ljudi sa crnim maskama vade cedulje iz džepova da vide da li su došli na pravu adresu, pa ne mogu da pročitaju ili ne mogu da se snađu, ali dođu u grad sa ciljem da ga sruše. Onda idu dalje i naprave Srebrenicu. To je bila mržnja radi mržnje. Kad god ispočetka mislim o svemu što nam se desilo, dođem do zaključka da se dekompozicija Jugoslavije mogla napraviti bez ijedne ljudske žrtve. Nakon svih ratova, ostale su avnojske granice republika koje nisu mogle da se promene jer su bile jako dobro napravljene.

Da li i dalje ostajete pri tvrdnji da su intelektualci bili prethodnici srpskog nacionalizma koji je uništio Jugoslaviju?

To i nisu bili intelektualci, to je bila poluinteligencija i to se krčkalo i kod Srba i Hrvata, revidirale su se neke istorijske nepravde. Međutim, sve je to obavila poluinteligencija koja je svoje ideje i stavove gradila po srpskim kafanama. Komunisti ideolozi, kao i ostali, puste brade i postanu savetnici cara. Takva preobraćenja su sa intelektualno-moralnog stanovišta bila neprihvatljiva.

Da li, po Vassem missljenju, u Srbiji mozze dochi do dekontaminacije srpskog mentaliteta s obzirom da i dalje ima Vojislava SSesselja, Vuka Drasskovicha i Vojislava Kosstunicu?

Ne može. Danas sam vodio svoje prijatelje iz Beča na ručak. Gledam one silne predizborne plakate, a na njima je i nekadašnji bokser Branislav Pelević, kandidovao se čovek za predsednika. Kad ga pogledate, jasno vam je da gledate ubicu. Gosti su me pitali da li je to socijalista, kazao sam nije, on je ubica. Politička situacija u Srbiji je jako mračna i ako ima neko kome se može dati poverenje, to je sasvim sigurno Miroljub Labus. Kad bi on pobedio, to bi bio veliki znak ozdravljenja srpske pameti. O Koštunici imam veoma loše mišljenje. On je jedan ludak, ispražnjen, prepolovljen čovek. Koštunica vrlo pažljivo skuplja sve najgore što je ostalo od Vukovih četnika i ostalih barapskih desnih partija i od njih pravi svoje biračko telo, a to je uvod u fašizam. Koštunica smatra da i zločin u Srebrenici treba dokazati, da mi ne znamo šta se tamo događalo. Međutim, ko je jednom video - a ja sam dva puta - sarajevska groblja, tu je onda kraj priče. Zoran Đinđić je slatki mali pokvarenjak, pametan je i nije nacionalista. Bio sam spreman da mu oprostim onog vola na Palama, u momentu kad je ovog drugog poslao u Haag. Ali je sutradan uveo veronauku u škole. Škola je u Evropi nadkonfensionalna ustanova, a ovde je valjda nešto drugo.

Kakva je, po Vašem mišljenju, uloga Crkve u jednom veoma neobičnom i neviđenom poimanju pravoslavlja, pri tome mislim na aktivnu ulogu sveštenika u ratu, ali i u društvu. Taj uticaj je naročito vidljiv kod omladine koja se organizuje u ultradesničarske organizacije kao što je "Obraz"?

Moji utisci kada sam posljednji put bio u Beogradu i prošetao do čaršije prema Sabornoj crkvi bili su stravični! Tom prilikom sam video tolike mantije da me spopao užas. Nikada u Srbiji to tako nije bilo. Srpsko pravoslavlje je bilo mnogo bolje u vreme moje mladosti nego sada. Kada me je pop krstio, ja sam ga popiškio, a pop je kazao "imaš pravo, sine". Bio je jedan sasvim drugi ton, a ovo sada je nesto mračno rusko-grčko. Tu ima strašno bolesnih ljudi. To će u Srbiji potrajati još desetak-dvadeset godina, što je dovoljno da se upropasti jedna generacija. Veliki su grehovi Srpske pravoslavne crkve. Ona pre svega mora da se postavi prema svom velikom ideologu kojeg su proglasili za sveca - Nikolaju Velimiroviću. To je čovjek koji je bio zastrašujući antisemista, pozivao je javno na uništavanje Jevreja. To znači da su temelji srpskog pravoslavlja vrlo diskutabilni. O srpskoj crkvi mislim sve najgore. Imam razumevanja za kulturni kler, ali naša crkva je užasno antiintelektualna i arhaična. Ona sada dolazi sa srednjovekovnim modelom.

SMISAO SRPSKOG IZVINJENJA

Kako danas gledate na Vaše proročanstvo od prije četiri godine, da će nakon svih katastrofa u Vukovaru, Srebrenici i Sarajevu, na kraju Beograd biti bombardovan?

Mnogi su to proročanstvo okretali protiv mene, kao da sam ja tražio bombardovanje Beograda! Smešno je da jedan Bogdan Bogdanović iz Beča diriguje NATO-u - hajde malo bombardujte Beograd. To su idioti koji ne sastavljaju uzroke i posledice. To je kao kad ide primitivac ulicom i prođe pokraj vas, pa mu se učini da ste ga opčarali, onda se saplete i padne, zbog toga što je pao, on trči da vas ubije. Bombardovanje je bilo neprijatno, ali znao sam da će se desiti i nije me iznenadilo. Time se pokrivaju gomile drugih grehova, pre svega oni koji su za vreme bombardovanja obukli uniforme. Niko se tada nije upitao zašto je do toga došlo. Domanović je napisao "Vođu", a mi smo ga u stvarnosti odigrali.

Koliko je Beograd arhitektonski i materijalno uništen i da li je NATO ubijao duhovno kao što je to radila Miloševićeva vojska?

Beograd je znatno više stradao od Miloševića nego od NATO-a. Beograd je grad u raspadanju. Bombe su pogodile dva-tri ministarstva, koja su tada bila prazna jer bilo dojavljeno. Nažalost, žrtvovani su neki ljudi prilikom bombardovanja zgrade Televizije. Međutim, moja generacija zna šta znači bombardovanje, ovo sada je bilo prazna priča ili besmislica.

Beograd je gotovo pedeset godina bio simbol bratstva i jedinstva a u posljednjih deset godina nekada kosmopolitska metropola pretvorena je u konzervativnu sredinu sa snažnim elementima šovinizma. Šta treba učiniti kako bi Beograd ponovo bio onakav kakav je bio dok ste Vi bili gradonačelnik?

Zastrašujući je izvoz ljudske pameti iz Beograda. Pametni ljudi odlaze, a ostaju ovi koji po kafanama vode politiku. Trebalo bi obezbediti da sva beogradska deca ostanu da rade ovde. To bi isto trebalo učiniti i u Sarajevu i Zagrebu, sprečiti odlazak ljudske mase.

Srbija se u posljednjih deset godina pretvorila u javni četnicki pokret, otkud, po Vašem mišljenju, odjednom toliki broj pristalica Draže Mihailovića?

Mislim da se ona nije pretvorila, već se godinama dobro prikrivala. Kad je došao Josip Broz, Srbi su se zaljubili u njega i pevali mu "ljubičice bela". Kada je on otišao, oni su pustili brade.
Stanje u Srbiji je tragično. A najveća tragedija je u mozgovima ljudi. Bojim se da je srpska tragedija dugo pripremana, mnogo pre komunističkog perioda. Ona vuče svoje korene iz polovine devetnaestog veka, od Ilije Garašanina i njegovog "Načertanija". Jako je kriva naša inteligencija ili bolje rečeno poluinteligencija. Samo pogledajte drastični primjer - Srpsku akademiju nauka i umjetnosti. Oni su sebe potpuno isključili i nema Akademije u svetu koja s njima komunicira.

Svojevremeno ste se časno i hrabro povukli iz SANU-u. Objasnili ste to tako što vam se "ti tipovi nisu sviđali". Da li se i šta u Akademiji promijenilo?

Ne znam da li se promenilo, jer me oni ne interesuju i ne pratim šta rade. Ali mislim da se ništa nije promenilo. Kad se glupost ušanči, ona je definitivna...

Da li zagovarate i dalje ideju da se Srbi moraju ispričati Albancima na Kosovu?

Ja mislim da Srbi treba generalno da se ispričaju svima u bivšoj Jugoslaviji i to da se ispričaju na jedan pitomi način. Ne da kažu mi smo veliki krivci, većh jednostavno - izvinite što smo vam sve ovo napravili. Malo ljudi iz Beogradskog kruga koji su se za tu ideju mnogo borili nisu puno postigli. Jer se više slušalo šta priča neka baraba, nego šta se govori u Paviljonu Veljković.


2002 (Slobodna Bosna)

U Srbiji ima lepih primera fašizma




klikni na image

----- Original Message -----
From: Aleksandar Zograf alias Saša Rakezić
To: Kulturbunt
Sent: Tuesday, April 05, 2005 11:58 PM
Subject: Važno - korice za Kuhinju

Nandore - upravo radim novu Kuhinju, i pregledao sam ponovo tvoj rad... Trebalo bi da, ako sve bude bilo OK, Kuhinja izađe za 9. maj, dan Pobede nad fašizmom. Ja idem za Bukurešt sutra, i vraćam se u nedelju, ali bi bilo vrlo važno da razmisliš o sledećem - meni odlično izgleda ta tabla koju si kreirao, kao vizuelni materijal, međutim, kada to čitam, mislim da je poruka malo isuviše jasna. Taj i taj je fašista. Nemoj pogrešno da me shvatiš, ja se slažem sa tim političkim stavom, ali kada se to pretvori u strip (ili kolaž), to prilično podseća na pamflet, što odskače od ideje Kuhinje. Mi smo hteli da se bavimo fašizmom u najrazličitijim oblicima, ali ne tako što ćemo da pobrajamo fašističke organizacije i pojedince, uh, to više priliči nekom analitičkom nedeljniku... Nadam se da nećeš da se naljutiš ako te zamolim da ponovo uradiš tablu... Međutim, u skladu sa cajtnotom, bilo bi dobro i da mi javiš da li to možeš da završiš do kraja ove nedelje... Bilo bi dobro da u ponedeljak imam čitav broj kompletiran, da bi stiglo u štampu na vreme... Verovatno si, kada si predložio ovu temu, i sam znao da je to izazovna tematika. Baš zato bih voleo da to sve uobličimo kako treba, naročito sada kad se pojavljuju neki klinci sa antisemitskim plakatima, i sve to... Molim te javi mi, POZDRAV!!!!! S.


----- Original Message -----
From: Kulturbunt
To: Aleksandar Zograf alias Saša Rakezić
Sent: Wednesday, April 06, 2005 8:14 AM
Subject: Re: Vazno - korice za Kuhinju
Dobro jutro, Zografe,

Pogledao sam ponovo svoj rad, poštedeo bih te (vas) novog. Ne ljutim se poodavno ni na koga, malo mi je neprijatno zbog tebe.

Svako dobro,

Kiklop Nandor


P. S.
Srećan ti (vam) 9. maj, dan Pobede nad fašizmom!

Urbano zeleno PREDSTAVLJA

Petar Opačić 001


GRB SRB

Terapija SLIKOM No 498

(gledati sliku 23 sec)

Upijajući um, Marija Montesori


1. Uloga deteta u obnovi sveta

RAĐANJE NOVOG ČOVEKA


Pred našim očima ukazala se nova slika. Nije to bila ni škola niti neki posebni obrazovni metod. Gledali smo kako se rađa čovek čija se prava priroda ogleda u njegovoj sposobnosti da se slobodno razvija, čovek koji svoju veličinu ispoljava samo u odsustvu duhovnog ugnjetavanja koje ograničava njegov rad na sebi i opterećuje mu dušu.

Smatram, dakle, da polazna osnova svake obrazovne reforme mora biti razvitak ljudske ličnosti. U središte obrazovno-vaspitnog procesa mora doći sam čovek. Ne smemo zaboraviti da se on ne razvija samo na univerzitetu; naprotiv, svoj duhovni rast započinje odmah po rođenju, a najintezivnije ga ostvaruje tokom prve tri godine života. Ovaj period, više od bilo kojeg drugog, zahteva brižljivu negu. Postupimo li u skladu s tim zahtevom, dete će – umesto tereta – postati najveće i najutešnije čudo prirode. To biće više nećemo moći da smatramo bespomoćnim, poput prijemčive praznine koja čeka da je ispunimo svojom mudrošću. Njegovo dostojanstvo će izrasti u onoj meri u kojoj u njemu budemo videli tvorca naše inteligencije koji - pod vođstvom unutrašnjeg učitelja i po precizno sačinjenom programu – neumorno radi u radosti i sreći na stvaranju Čoveka, tog najvećeg čuda prirode. Jedino što mi vaspitači možemo jeste da pomognemo već završenom delu, baš kao što sluge pomažu gospodara. Postaćemo tada svedoci razvoja ljudske duše. Videćemo kako se rađa Novi Čovek koji više neće biti žrtva događaja i koji će, zahvaljujući jasnoći svoje vizije, biti kadar da usmerava i oblikuje budućnost ljudi.

U ovoj kući





rodio se

Milke Marković 14, naselje Tesla, Pančevo

Čudesni svetovi Volta Diznija


Najodvratnije životinje u savani i u predelima retkih šuma su šakali i hijene. Iako su nekad korisne kao izvanredni čistači, jer tlo čiste od strvina koje se raspadaju kao i od raznih drugih otpadaka, odvratno se ponašaju pa u nama nikada ne mogu probuditi simpatije.

Naročito su odvratne hijene, od kojih su nam poznate dve vrste; prugasta i pegava hijena.

Zbog nepodnošljivog zadaha koji se oko nje širi, zbog grube, proste dlake, a naročito zbog njenog načina ishrane, hijena se smatra nečistom i gnusnom životinjom.

Kad padne noć, ti mesožderi izlaze iz svojih skrovišta, podmuklo kevću i zavijaju, a to zavijanje podseća na nekakav zlokoban smeh.

Hijene nanjuše strvine životinja koje su rastrgle druge zveri. Meso koje se raspada njihova je omiljena hrana; da bi do njega došle često upadaju na groblja, otkopavaju leševe.

Zubi su im tako jaki da njima mogu samleti i slonove kosti, ali retko napadaju žive životinje. Katkad se jedino usude da napadnu neku ovcu ili kravu, i to kad su sigurne u pobedu. Osmele se tek kad treba da napadnu ranjene životinje ili one koje već lipsavaju.

Hijena napada i čoveka kad je ranjen i nemoćan, ali pobegne čim žrtva da znake života. Dokazano je čak da hijena katkad krade i proždire decu.

Dakle, to su zaista odvratne životinje; urođenici ih s pravom tamane čim god stignu, postavljaju im zamke, truju ih.


Čudesni svetovi Volta Diznija
U AFRICI - DODATAK
Tajni život životinja, Đuzepe Zanini, V. Karadžić, Beograd

DOBRO JUTRO